Mediji i stavovi javnosti o nasilju nad ženama: Pretučena žena kao alat za SKUPLJANJE KLIKOVA

Ako muž mlati “svoju suprugu u svoja četiri zida”, to nijhe privatna stvar, koja se nikog ne tiče, nego krivično delo, koje država treba da primereno kazni, a društvo osudi.

Nasilje u porodici i uopšte nasilje nad ženama, koje su, češće nego muškarci i žrtve mobinga na poslu, te seksualnog uznemiravanja, ili sajber nasilja, jeste i ozbiljan društveni problem. Na ovo već odavno upozoravaju stručnjaci i aktivisti – borci za ljudska prava.

I jedni i drugi veruju das u im u podršci žrtvama, ali i razbijanju stereotipa, pa i rešavanju društvenog problema, mediji glavni saveznici.

Koliko su novinari i novinarke uspeli u toj misiji?

– Mediji su prepopznali problem i pokazali dobru volju da se taj problem reši, ali u toj borbi novinari i novinarke često ostaju sami, takoreći na brisanom prostoru, zajedno sa svojim jedinim saveznicima aktivistima i aktivistkinjama iz nevladinim organizacijama – kaže Radmila Žigić, dugogodišnja novinarka, direktorica Fondacije “Lara” i osnivačica Sigurne kuće za žrtve nasilja u porodici u Bijeljini.

Žigićeva dodaje da mediji, naprosto, ne mogu zameniti sve društvene strukture i da je teško boriti se da javnost ozbiljno shvati nasilje nad ženama kao društveni problem, ako ga institucije guraju na marginu.

I aktivisti i medijske analitičari uglavnom su saglasni da nasilje u porodici i nasilje nad ženama nikad ne bi bilo demarginalizovano, odnosno izvučeno iz “mraka” navodne zaštite privatnosti, da nije bilo medija. Takođe, novinarima se odaje i priznanje što su bar donekle uzdrmali umrežene stereotipe, po kojima se žrtve stide i sklanjaju, jer je sramota dobiti batine ili biti silovana, dok se nasilnici neretko bahate i “ponose” svojim podvizima.

Da dobra volja ipak nije dovoljna i da mediji nisu dovoljno uradili na informisanju javnosti i razbijanju predrasuda, svedoče i rezultati ankete koju su tokom 2017. i 2018. u pet Sigurnih kuća u BiH proveli istraživači Centar za edukaciju “Pro Educa”. Ovo istraživanje, realizovano u okviru projekta ”Mapiraj ljudska prava”, pokazuje da žene žrtve nasilja, ne veruju institucijama, te da to nepoverenje, u značajnom procentu, posledica neinformisanosti ijoš uvek snažnih predrasuda.

Tako više od 60 odsto žena žrtava, kada su prvi put doživele nasilje, to nisu prijavile nijednoj od nadležnih službi. Oko 20 odsto njih svoju muku podelilo sa prijateljima, rodbinom, ili aktivistinjimam u NVO, ali čak 40 odsto njih je prvi napad nasilnika potpuno prećutalo, čak i pred najbližima. Od prvog šamara nasilje je policiji prijavilo oko 22 odsto žena žrtava, dok se svega 7,4 odsto njih obratilo Centru za socijalni rad, a manje od jednog procenta sudu. Više od 43 odsto zlostaljanih žena se institucijama prvi put javilo tek nakon što su godinama, pa i decenijama trpele nasilje.

Za mediji je naročito zabrinjavajući podataka da je čak 13 odsto žrtava nasilja reklo I nisu znale kome treba da se obrate, odnosno da prijave nasilje, dok je njih čak 35 odsto ćutalo, jer ih je bilo sramota što dobijaju batine i trpe uvrede i ponižavanja.

Novinarka i medijska analitičarka Elvira Mujkić Jukić, autorka Istraživanje o medijskom izveštavanju o rodno zasnovanom nasilju nad ženama u BiH, ističe da su mediji ovu vrstu nasilja učinili javno vidljivom, ali na ne baš pravi način.

– Većina tekstoova i priča o nasilju nad ženama se objavljuje u takozvanim crnim hronikama. Videli smo dosta primera, a čuli i mišljenja novinara i urednika medija, koji pokazuju da je žena koja je pretrpela nasilje samo alat za prikupljanje klikova u vreme, kada je publika gladna senzacija – ističe Elvira Mujkić Jukić i zaključuje da medijsko izveštavanje ne može zaustaviti nasilje nad ženama, ali može doprineti tome da se društvo ozbiljno zapita i zabrine zbog toga i krene u snažniju akciju za promene.

Za Ombudsmana nisu ni čule

Istražuivanje Centra “Pro Educa” provedeno je u sigurnim kućama u Banjaluci, Bijeljini, Modriči, Sarajevu i Mostaru, pokazali su da žene žrtve nasilja najviše veruju aktivistkinajma u nevladinim organizacijama i da jedino njima ništa ne zameraju. Usluge Ombudsmana BiH, žene žrtve nasilja gotovo nikad ne koriste, tako da nemaju mi zamerke ni pohvale za ovu isntituciju. Ispostavilo se da, ustvari najčešće ne znaju ni čime se ova institucija bavi.